Noć koja nestaje

Od svih zagađenja s kojima se suočavamo, svetlosno zagađenje je možda najlakše sprečiti.

Napisao: Verlin Klinkenborg
Snimio: Džim Ričardson
Izvor: National Geographic



Da je ljudskim bićima zaista prijatno pod svetlošću Meseca i zvezda, veselo bismo odlazili u mrak, a ponoćni svet bi nam bio jednako vidljiv kao što je vidljiv i velikom broju noćnih vrsta sa naše planete. Umesto toga, mi smo dnevna stvorenja s očima koje su prilagođene životu na sunčevoj svetlosti. To je osnovna činjenica evolucije, iako većina nas ne misli o sebi kao o dnevnim bićima išta više nego što u sebi vidi primate, sisare ili Zemljane. Ipak, samo time može da se objasni ono što mi činimo noći: preuređujemo je da nas prihvati tako što je ispunjavamo svetlošću.

Ta vrsta tehnologije nije različita od one koja gradi branu na reci. Njene koristi plaćaju danak — u vidu svetlosnog zagađenja — čije posledice naučnici tek sad počinju da proučavaju. Svetlosno zagađenje je u velikoj meri rezultat loših projekata rasvete koji dopuštaju veštačkoj svetlosti da sija na sve strane i uvis prema nebu, gde uopšte nije potrebna, umesto da se usmerava nadole, gde je potrebna. Loše projektovana rasveta razređuje noćnu tamu i drastično menja nivoe svetlosti — i ritmove svetlosti — na koje su prilagođeni mnogi oblici života, uključujući tu i nas same. Gde god se ljudska svetlost razliva u svet prirode, ona tu utiče na neki od aspekata života — seobu, razmnožavanje, hranjenje.

Za najveći deo ljudske istorije, izraz „svetlosno zagađenje“ nema nikakvog smisla. Zamislite kako hodate prema Londonu u noći obasjanoj mesečinom negde oko 1800. godine, u vreme kad je on bio najnaseljeniji grad na Zemlji. Tu je živelo skoro milion ljudi koji su se snalazili, kao i uvek, svećama i kandilima, bakljama i fenjerima. Samo je nekoliko kuća bilo osvetljeno gasom, a tek posle sedam godina na ulicama i trgovima su se pojavile prve javne gasne ulične svetiljke. Sa udaljenosti od nekoliko kilometara verovatno biste pre nanjušili London nego što biste ugledali njegov bledunjavi sjaj.

Danas najveći deo čovečanstva živi pod ukrštenim svodovima reflektujuće i prelamajuće svetlosti, u raspršenim zracima preterano osvetljenih gradova i predgrađa, u svetlu preplavljenih autoputeva i fabrika. Gotovo cela Evropa je noću jedna maglina ispunjena svetlošću, isto kao i najveći deo Sjedinjenih Država i ceo Japan. U južnom Atlantiku sjaj samo jedne ribarske flote — lovaca na lignje koji svoj plen mame metalhalogenim svetiljkama — vidljiv je iz svemira i sjajniji je od Buenos Ajresa ili Rio de Žaneira.

U većini gradova nebo izgleda kao da je ostalo bez zvezda, koje kao da su za sobom ostavile praznu izmaglicu u kojoj se ogleda naš strah od mraka i koja liči na nekakvu urbanu rumen naučnofantastičnog pakla. Odrastamo toliko naviknuti na tu sveprisutnu narandžastu izmaglicu, da u svom iskustvu uopšte ne posedujemo svest, skoro nikakvo sećanje, o izvornoj lepoti neosvetljene noći — koja je toliko tamna da sjaj s planete Venere pravi senke predmetima na Zemlji. Pa ipak, iznad bledog gradskog svoda pruža se ostatak svemira, ni najmanje poremećen svetlošću kojom se mi razbacujemo — to sjajno mnoštvo zvezda, planeta i galaksija koje blista u naizgled beskrajnoj tami.



Osvetljavamo noć kao da se radi o nekoj nenastanjenoj zemlji, a to je sasvim daleko od prave istine. Samo među sisarima broj noćnih vrsta je ogroman. Svetlost je snažna biološka sila i na mnoge vrste deluje poput magneta, što je proces koji proučavaju istraživači kao što su Travis Lonkor i Ketrin Rič, suosnivači Udruženja za urbane divljine (Urban Wildlands Group), sa sedištem u Los Anđelesu. Taj uticaj je toliko snažan da naučnici govore o tome kako se ptice pevačice i morske ptice „hvataju u klopku“ reflektora na kopnu i svetlosti baklji namenjenih spaljivanju prirodnog gasa na morskim naftnim platformama, kružeći i kružeći oko njih u hiljadama, sve dok ne klonu. Seleći se noću, ptice se obično sudaraju sa osvetljenim visokim zgradama; neiskusne mlade ptice na svojim prvim putovanjima stradaju znatno više.

Insekti se, naravno, okupljaju oko uličnih svetiljki, a hranjenje tim mnoštvom insekata sada je ukorenjeno u način života mnogih vrsta slepih miševa. U nekim švajcarskim dolinama evropski slepi miš zvani mali potkovičar počeo je da nestaje posle postavljanja uličnih svetiljki, verovatno zato što su te doline odjednom postale prenaseljene patuljastim slepim miševima koji žive od lova na insekte oko uličnih svetiljki. Drugi noćni sisari — uključujući tu pustinjske glodare, slepe miševe biljojede, oposume i jazavce — tragaju za hranom mnogo opreznije pod trajno punim Mesecom svetlosnog zagađenja, jer su postali lakši plen za grabljivce.

Neke ptice — između ostalih kosovi i slavuji — u prisustvu veštačkog osvetljenja cvrkuću u neprirodno vreme. Naučnici su ustanovili da dugi veštački dani — kao i veštački kratke noći — uzrokuju preuranjeno razmnožavanje kod velikog broja ptičjih vrsta. A kako duži dan omogućava duže hranjenje, može takođe da utiče i na migracioni kalendar. Jedna populacija Bevikovih labudova koja zimuje u Engleskoj neuobičajeno brzo taloži svoje masne zalihe, što ih vrlo rano čini spremnim za početak seobe prema Sibiru. Problem je, naravno, u tome što je ptičja seoba, poput mnogih drugih aspekata ptičjeg ponašanja, precizno tempirano biološko ponašanje. Prerani odlazak može da znači i prerani dolazak, ako se radi o povoljnim uslovima za nošenje jaja.

Morske kornjače, s prirodnom predodređenošću da svoja jaja polažu na mračnim plažama, pronalaze sve manje odgovarajućih plaža. Kornjače koje se tek izlegu nagonski se kreću prema svetlijem i sjajnijem morskom horizontu, ali bivaju zbunjene veštačkom rasvetom u blizini plaža. Samo u Floridi, svake godine strada stotine hiljada mladih kornjača. Žabe i krastače koje žive u blizini bleštavih autoputeva trpe noćnu jačinu svetla koje je čak milion puta sjajnije od normalnog, što utiče na skoro svaki aspekt njihovog ponašanja, uključujući tu i žablje noćno horsko pevanje prilikom parenja.

Od svih zagađenja s kojima se suočavamo, možda je svetlosno zagađenje najlakše sprečiti. Jednostavne promene u projektovanju i ugradnji rasvete dovode do trenutne promene količine svetlosti koja se izliva u atmosferu i, najčešće, momentalne uštede energije.

izvor: b92